Уставни суд на седници одржаној 7.марта 2024.године, донео је Одлуку број Iуо-39/2023, којом се утврђује да Правилник о условима за остваривање права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада Дома здравља Бач, из Бача, број 01-277/23 од 30. марта 2023. године, није у сагласности са Уставом и законом.
Овим правилником је било предвиђено да се право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада признаје највише за удаљеност до 76 км, као и да је запослени дужан да послодавцу достави одговарајућу документацију (рачуне), у зависности од врсте превоза, за правдање висине трошкова за дане у којима је долазио на рад и да запосленом који не документује трошкове они неће бити исплаћени.
У одговору доносиоца оспореног правилника (послодавца) се између осталог наводи да Уредба о буџетском рачуноводству захтева да се сваки трошак правда веродостојном рачуноводственом документацијом (члан 16.) и закључује се да то могу бити само рачуни.
У спроведеном предходном поступку Уставни суд је између осталог утврдио да је оспореним одредбама Правилника предвиђено да уколико запослени не документује трошкове превоза за дане у којима је долазио на рад исти неће бити исплаћени и да уколико се недокументовани трошкови превоза ипак исплате, послодавац задржава право да исте потражује судским путем.
Овом приликом, Синдикат жели да укаже да је Уставни суд овом Одлуком потврдио наше правно мишљење, да се одредбе члана 118. Закона о раду и одредбе ПКУ за здравствене установе морају поштовати и да се запосленима не могу подзаконским актима давати мања и неповољнија права, односно у овом случају прописивати било каква ограничења или ускраћивање права на накнаду трошкова превоза запосленима.
То даље значи да се услови и начин остваривања права на накнаду ових трошкова ближе уређују општим актом и уговором о раду, док је висина накнаде прописана Законом. Притом, како је суштина овог права да се запосленом који има стварну потребу за коришћењем превоза за долазак на рад и одлазак са рада надокнаде ти трошкови ако послодавац није обезбедио сопствени превоз, општим актом не могу се предвидети услови којима би се запосленом који има објективну потребу за коришћењем превоза ускратило право на накнаду тих трошкова. Како се сагласно Закону под општим актом подразумевају колективни уговор и правилник о раду, јер су то акти којима се уређују права из радног односа, следи да се право на накнаду трошкова превоза ближе уређује колективним уговором, а само изузетно, у случајевима прописаним Законом, правилником о раду.
Због свега наведеног, Уставни суд је оценио да оспорени Правилник У ЦЕЛИНИ није у сагласности са законом.
Будући да је Уставни суд утврдио да оспорени Правилник није у сагласности са законом, а да према одредби члана 195. став 1. Устава, сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката, удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону, Суд је утврдио да наведени Правилник последично није у сагласности ни са Уставом.
На основу члана 168. став 3. Устава, Правилник о условима за остваривање права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада Дома здравља Бач, из Бача, престао је да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ (12.априла 2024.године).
Подсећамо да је поводом овог питања Врховни касациони суд заузео становиште да свако запослено лице које станује удаљено од места рада минимум једну станицу, има право на редовну месечну надокнаду трошкова превоза, без обзира да ли на посао долази градским превозом, сопственим аутомобилом или пешице.
Такође, овим поводом се огласила и Комисија за праћење примене и давање аутентичних тумачења ПКУ и заузела став да право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада припада свим запосленим што значи и оним запосленим који не користе јавни саобраћај, већ од куће до радног места долазе сопственим аутомобилом или пешице, али у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски, међуградски).
